©uroš miloradović uros.miloradovic[at]pm.me

View all essays

san 1

Sanjao sam neobičnu apokalipsu, zemlja se menjala, zapravo nebo nad njom se menjalo, praznilo se kao sudopera puna vode kada neko izvuče čep, ne umem da objasnim kako tačno, tek nebesa su se bistrila, nestajala, oticala, zvezde kojih je nekada bilo, poznate konfiguracije, sazvežđa, planete, sve se to gubilo, bivalo sve prozirnije, usisavano u samo sebe i postajalo neko drugo nebo. Ne sećam se tačno, ali mislim da su onda počeli da veju kao nekakvi mali plastični komadi koji su se lepili za ljude, od kojih su tela rasla, nadolazila i kipela, ne previše uočljivo, kao neka deformacija, iskrivljenje, širenje i razlivanje vidnog polja, uobičajne vizualne logike. Bila je to neka mirna, pomalo tužna, ali ne toliko strašna apokalipsa. Zaista, ljudi su bili zatečeni i zbunjeni, ali nije bilo panike pred nadolazećim krajem ili promenom, korenitom promenom.